Alen Muhić (32) iz Goražda u Bosni i Hercegovini rođen je 1993. godine kao neželjeno dete. Tokom rata, srpski vojnik je silovao njegovu majku Bošnjakinju. Majka ga je ostavila u bolnici odmah po rođenju, a nedavno je Alen napisao potresnu autobiografsku knjigu "Ja sam Alen", u kojoj iskreno svedoči o svom teškom, ali dostojanstvenom životnom putu.
"Rođen sam kao dete ratnog silovanja. Majka me ostavila u bolnici. Hranili su me mrvicama keksa. Usvojio me domar. Preživeo sam etiketu 'četničko kopile'. Snimljen je film o meni. Pronašao sam majku. I oca. Postao sam otac. Dobio nagradu za ljudska prava", ispričao je Alen Muhić.
On danas ističe da je postao glas dece rođene iz ratnih trauma – one koju društvo često ne vidi, ne priznaje i zaboravlja.
Alenova biološka majka je u početku pokušala da prekine trudnoću, ali zbog odmaklog stadijuma to nije bilo moguće. Kasnije je izjavila da je imala poriv da zadavi dete. Po porođaju ga je ostavila u bolnici, gde se nad njim sažalio domar. Počeo je da ga svakodnevno vodi kući svojoj supruzi i ćerkama, da bi ga na kraju i usvojio. Alen je tako odrastao u muslimanskoj enklavi, u uslovima siromaštva i bez osnovne infrastrukture, ali s ljubavlju i prihvatanjem u usvojiteljskoj porodici.
Alenova priča je prvi put postala poznata kada je imao tri godine, zahvaljujući tekstu u američkom "Newsweeku", u kojem je novinarka Stejsi Sulivan pisala o deci rođenoj nakon silovanja u ratu u Bosni i Hercegovini. Tom prilikom je pronašla Alenovu biološku majku, koja je izjavila da ne oseća ništa ni prema detetu ni prema silovatelju, za koga je rekla da ju je "nepovratno uništio".
Alenovo detinjstvo bilo je teško – ne samo zbog siromaštva, već i zbog jake stigme. Bio je vređan, nazivan "četničkim kopiletom", i svakodnevno se suočavao s odbacivanjem i predrasudama. Ipak, odrastao je okružen iskrenom ljubavlju svoje usvojiteljske porodice. Istinu o poreklu saznao je još kao dete, kada mu je drug u školi u besu dobacio da je "četničko kopile pronađeno pored kontejnera".
"Tada se otvorila Pandorina kutija", rekao je. Istinu je saznao sa osam ili devet godina – otprilike u dobi koju sada ima njegov najstariji sin. Ta rečenica ga je pogodila, ali i naterala da krene u potragu za sopstvenim korenima.
Alen je ispričao da su ga prvih meseci hranili bolničari, a njegov budući otac radio kao domar u ratnoj bolnici. Iako je živeo bez osnovnih uslova – bez vode i grejanja, domar i njegova porodica odlučili su da pruže dom detetu rođenom iz čina brutalnog nasilja. Njegove usvojene sestre su ga od početka smatrale pravim bratom, a Alen kaže da je danas on "njihovo ogledalo".
Kao odrasla osoba, Alen je odlučio da pronađe i svog biološkog oca – ratnog zločinca koji je silovao njegovu majku. Taj susret bio je težak. Otac mu je otvorio vrata, poricao da poznaje njegovu majku i tvrdio da je sve "politička priča iz BiH". Alen je tada, gledajući ga, rekao da mu DNK test nije bio potreban – "oči ne lažu".
"Za mene je on ratni zločinac i to će zauvek biti. U trenutku kad sam ga video, shvatio sam da prošlost ne mogu da promenim, ali mogu da oblikujem svoju budućnost", rekao je.
Uprkos svemu što je prošao, Alen nikada nije krivio svoju majku.
"Ona nije kriva. Pravi zločinac je moj otac. On mora da odgovara za ono što je učinio."
Alen Muhić danas je otac, borac za ljudska prava i simbol pobede života nad nasiljem, mržnjom i nepravdom. Njegov glas podseća da deca rođena iz ratnih silovanja postoje i da zaslužuju da budu viđena, priznata i poštovana.
Tekst: Klix.ba/ Lepa&Srećna/ Radmila Ilić
BONUS VIDEO:
· Reaguj
